PISKARALO- Najpoznatija veverica u gradu


Marko je sa svojim predškolcima održao čas o vevericama i došao do Cipiripija. Predškolci su zamolili Marka da im pomogne da sastave priču o Cipiripiju! Pročitajte šta se krije u tim divnim glavicama:

Cipiripijeva biografija

By Predškolci

Tata i mama su sasvim obične veverice, tata Ripi i mama Cipi. Oduvek su živeli u šumi. Skupljali su i prodavali orahe, žirove i lešnike. Živeli su u velikoj ljubavi, a najviše su voleli da se izležavaju na drvetu, gledaju prirodu koja je za njih kao neki uzbudljiv film. Iz njihove ljubavi rodila se mala muška veverica. Dugo su se dvoumili da li će nastaviti lozu Cipija ili Ripija. Kako su i Cipi i Ripi uvek bili za kompromis, uz jedno „ruka-ruci“ dogovorili su se da se bebac nazove Ripicipi ili Cipiripi. Izabrali su drugu varijantu jer im je zvučala veselije.

Cipiripi je rastao kao i svaka druga veverica. Skakutao je sa drveta na drvo, išao u pohode na lešnike, a od ostataka oraha i lešnika pravio kačkete i kapice koje su ga od malena oduševljavale.

Mora se priznati da Cipiripi  nikada nije bio uobičajena veverica. Činjenica je da sve veverice manje ili više liče jedna na drugu, ali Cipiripi se izdvajao. Pre svega, bio je poprilično bucmast. Valjda je prečesto jeo lešnike. Ma, toliko ih je često jeo, da je i zube iskrivio pa je bio jedina veverica sa protezom.Tako buckast, sa protezom i šarenom kapicom, u benkici sa minijaturnim vevericama koje su u ustima imale cucle. Jednog dana ga je upravo zbog tog jedinstvenog izgleda zapazio i direktor fabrike čokolada koji se šetao po šumi.

  • Ne verujem svojim očima. Ti! Ti ćeš biti moje malo slatko debelo zaštitno lice! Promeniću ime čokolade u Cipiripi!
  • Eee, može, ali odmah da se dogovorimo- ne želim nikada da smršam! Moraš redovno da mi daješ lešnike. Plus, želim da mami i tati daš tone lešnika da viđe nikada ne moraju da rade.

Direktor je odmah pristao jer je znao da će mu posao napredovati sa takvom vevericom na omotu!

Godinama kasnije, mladi tehnolozi Andrej Šabović i Viktor Hofman otkrili su tajni sastojak u cipiripi kremu- travu večne mladosti.  Toveći se reklamnim uzorcima čokolade, Cipiripi se gojio i gojio, ali je u licu ostao večno mlad.

Malo podebeo, ali mladog lica, stigao je i do penzije. Menja kapice svakodnevno. Čim se uzvrpolji- eto ti repića koji viri iz frižidera. A kad smaže sve, umoči šapu u teglu krema i uzvikne : „Baš je divno biti Cipiripiiiiiii“

Kod nas i plastična čaša ima 9 života


Cilj kreativne edukacije dece o značaju ekologije, reciklaže, a prevashodno o selektivnom odvajanju otpada, je da se podigne svest o zaštiti životne sredine kroz kreativne obuke. To je oduvek jedan od osnovnih kako vaspitnih tako i funkcionalnih ciljeva u programima Povratka prirodi.

Posebno je važno da su deca počela i sama da pronalaze načine da stvarima produže život. Tako smo tokom leta svemirsko vozilo napravili od plastičnih čaša, hranilice za ptice već tradicionalno pravimo od reciklažnog materijala, a ove školske godine smo i Svetski dan gusaka obeležili upravo tako. I jedna kesa čija bi sudbina bila da luta okolo i razgradi se posle mnogo lelujanja je postala guska, ni manje ni više. Jedna crna kesa za smeće i dalje glumi kita koji je progutao Pinokia! Poenta je dodeliti stvarima novu funkciju, pružiti novu šansu. https://www.facebook.com/media/set/?set=a.915949561767106.1073742224.288523721176363&type=3

Reciklažni vetropiri su na putu da postanu naš zaštitni znak. A Dobrivoje i Dobrila, blizanci vanzemaljci su svakako bili maskote naše Dečje kosmičke laboratorije. Cilj radionice je bio da deca sama osmisle kroj i skroje lutku, nauče da je prave od čarapa, materijala, sundjera i dugmadi, da kroz igru  izraze svoje kreativne ideje, time steknu samopouzdanje, kontrolu pokreta i usvoje nova taktilna iskustva. I zaista su u tome uspeli. A Dobrivoje i Dobrila su na zimskom snu dok im se ne smisli nova funkcija. https://wordpress.com/post/28499197/2243

Baš smo juče sredili i naš kompost. Posle užine je svako imao u svesti da umesto da ostatke mandarina, banana, kore pomorandza i jabuka baci u kantu može da pomogne da neki cvetić ili kakvo povrće u našoj bašti dobije dobru dozu vitamina i minerala. https://www.facebook.com/media/set/?set=a.940730465955682.1073742263.288523721176363&type=3

https://www.facebook.com/media/set/?set=a.913960755299320.1073742222.288523721176363&type=3

Naš je savet da sledeći put kad krenete ka kanti za smeće ratmislite- stvarno mi više ne treba? stvarno ne može postati nešto drugo?

Ljudi, imate prste i maštu! Igrajte se.

Radionica SAM U KUĆI


Radionica SAM U KUĆI je prvi korak za osećaj slobode na svakom ćošku planete.

Kad god se princeza ili treći najmladji brat u bajkama nadju u nevolji, kao deus ex machina se pojavi dobra bucmasta vila, sedokosi mudri starac ili dobrotvor koga je veštica pre nekoliko vekova pretvorila u šiš miša da reši problem. I zaista, bajke nas uče da za sve na ovom svetu postoji rešenje. Činjenica je da su bajke dobronamerne. Optimistični stav prema životu i jeste jedini koji želimo za našu decu. No, moramo im nekad i priznati da se dobra vila i sedokosi mudrac ne javljaju baš tako često. Realno, svi mi imamo po jednog sedog deku čijim savetima možemo napuniti džepove pred polazak u svet. Takodje, svaka porodica ima i po jednu tetku, bucmastu ili ne- nije baš najbitnije, koja ume da liči na dobru vilu.

No, ono što je najbitnije jeste da naučimo svoju decu da kroz život hodaju uzdignute glave, uvek aktivno i smelo, ne gajeći pasivnost i nerealan stav o životu.

Oslonac uvek prija. Lakše je da mi ti dohvatiš četkicu za zube. Ma, ajde, kad si već zapeo možeš i da mi opereš zube. Podseti me samo da pljunem- to ipak ne možeš umesto mene.

S vremena na vreme treba spustiti glavu na rame svog oslonca, ali radost življenja treba biti učenje i davanje. Pružiti svom detetu slobodan korak u kome se previše ne osvrće za vama je ipak sigurniji ulog u njegovu budućnost.

Radionica SAM U KUĆI postoji koliko i Povratak prirodi. To je radionica na kojoij deca osećaju da su dovoljno samostalna da imaju svoj plan za petak. Mama i tata mogu u bioskop ili kod prijatelja na večeru. Uostalom, vidimo se u subotu! Bez detaljisanja!

Temu večeri smišljaju naši drugari, obično predškolci. Mi smo tu da osluškujemo o čemu se trabunja između radionica, ali obično dozvolimo njima da objave temu. Od septembra smo imali art atelje i dizajnirali majice, pravili turšiju i dzem i napravili najbolju žurku za Halloween.

Činjenica je da svi znaju sami da se obuku. Većina ima čak i nepogrešiv osećaj za savršenu kombinaciju. Andrea i Jeca umeju i nakit da uklope. Svi znaju kada se i kako peru ruke i zubi. Ono što tate i mame verovatno ne znaju je da bi se snašli i za večeru. Ne mislim da naruče pizzu. Naš Vile uvek u dzepu ima po koji orah, a griz se, kaže Maša, previše lako sprema. Ma, da ne poveruješ!

Svi vole radionicu SAM U KUĆI jer vladaju sasvim drugačija pravila. Niko ne mora u krevet u tačno vreme. Igrajući se i šaleći se, umor stigne sam. Kada krenemo da zevamo istovremeno, brzo namestimo krevete i spavamo bez igračaka, ali sa osmehom i idejom da je to bio najbolji petak ikada.

https://www.facebook.com/media/set/?set=a.915938768434852.1073742223.288523721176363&type=3

https://www.facebook.com/media/set/?set=a.926179764077419.1073742241.288523721176363&type=3

https://www.facebook.com/media/set/?set=a.940015912693804.1073742259.288523721176363&type=3

Majansko pozorište u današnjoj Gvatemali


Jedna od redovnih kreativnih radionica našeg programa je i multikulturalni program „Sa decom oko sveta„. Od ove školske godine dopunili smo radionicu i muzičkim delom. Cilj nove radionice „Sviram da upoznam svet“ je da se deca upoznaju sa kulturom date zemlje i kroz njenu muziku.

Do sada smo putovali u Italiju, gde su deca, pored svega ostalog, poput Milano fešn vika, makaronske zastave,  i sanjarenja po Veroni, upoznali italijansku operu i izmislili svoju.

To je bilo pre dve nedelje. Poslednje dve smo u Gvatemali imali priliku da upoznamo majansko pozorište. Gvatemalska muzika je fuzija mnogih modernih stilova. Ono što se učinilo zanimljivim je činjenica da je nekada na najvećem delu današnje Gvatemale bila postojbina drevnih Maja, zbog čega je izabrana ova muzika da predstavi tu daleku zemlju.

Kako je izgledala priprema i sama radionica možete pogledati ovde. Uživajte!

Veliki dan u Povratku prirodi- OTVARANJE KINESKE UČIONICE


Tokom letnjeg projekta Republika Zmaja i čaja u Centru za razvoj dečjih interesovanja Povratak prirodi , ostvarili smo saradnju sa Institutom Konfucije. Prošlogodičnji jul je ostao zapamćen po druženju sa profesorima i studentima kineskog jezika sa filozofskog fakulteta. Učili smo kineski jezik, pisali smo ideograme, vežbali kaligrafiju, učili o kineskoj kulturi, u ambijentu koji smo potpuno prilagodili temi.

Nakon ovog kratkog letnjeg druženja smo nastavili saradnju jer su profesori Instituta Konfucije bili oduševljeni kreativnošću i predanošću naših malih drugara. Tim putem Povratak prirodi je postao prvi i jedini vrtić u gradu, u kome se izvodi redovna nastava kineskog jezika. Institut Konfucije je obezbedio knjige, razni didaktički materijal za brže i zabavnije učenje kineskog, a  uputio nas je i na  profesorku kineskog jezika, Selenu, koju su klinci brzo zavoleli. Pored učenja engleskog, na koji su se deca već navikla, kineski jezik je došao kao dašak novine, neobičnosti i svakako osveženja.

Ovog leta Institut Konfucije je opremio i našu učionicu za učenje kineskog jezika, a sa časovima smo već krenuli. Nama kineski na ulici već neko vreme ne zvuči nepoznato i čudno!

Juče smo svečano otvorili našu novu radionicu, uručen nam je poklon Instituta Konfucije, predškolci su dobili diplome posle godinu dana učenja jezika, a profesori su upoznali i novu generaciju polaznika! Bio je to veliki dan za Povratak prirodi!

Dok čekamo snimke i priloge, fotografije možete pogledati ovde https://www.facebook.com/media/set/?set=a.913436612018401.1073742221.288523721176363&type=1

Радионица Пискарало и Пипи Дуга Чарапа


Ове недеље се на радионицама  бавимо романом Пипи Дуга Чарапа.

Неустрашива и маштовита попут своје Пипи, Астрид Линдгрен је својим делима променила статус дечје књижевности заувек. Њене приче, понекад узбудљиве, понекад дирљиве, нашле су места у срцима деце широм света. Њени мали јунаци су весели и живахни, а пре свега – сасвим другачији од кротких ликова који су били устаљени у књижевности за децу до тада. Њој у част, инструменти шведског свемирског сателита носе имена њених књижевних ликова, највреднија светска награда у области дечје књижевности установљена је у њено име, а њени су рукописи недавно стављени на Унескову листу културних добара од универзалног значаја Памћење света.

Инспирацију и мотиве за своје приче и романе налазила је у свакодневици, у необичним ситуацијама у које је живот стављао њене познанике, у подвизима обичних људи, али и у сфери маште и фантастике, у просторима непознатих светова, измишљених јунака, одсањаних путовања и авантура. Дешавало се и то да је уметнички обликовала конкретне ликове које је случајно сретала и упознавала.

Прво непосредно осећање које се може имати након читања Пипи Дуге Чарапе јесте задовољство што смо и сами закорачили у свет чудесне девојчице, свет необичног детета у сасвим обичним животним околностима. Необичност девојчице Пипи најпре се огледа у њеном разумевању света. Она има свој особени свет и сасвим своју свест о истом.

Прича о Пипи пред нашим очима се развија као на филмској траци. Пред нама се на самом почетку простире један врт, а затим се у врту слика лепа стара кућа и на крају Пипи. Сазнајемо да је деветогодишња девојчица без родитеља, препуштена самој себи. Фигура мајке је у њеном животу сасвим незнатна јер јој је мајка умрла још док је била у колицима. Иако једноставним језиком изражени, дирљиви су моменти у којима Пипи, која верује да јој је мама у некој далекој земљи у којој ипак може да посматра своју девојчицу, маше и моли је да се не брине јер ће се она увек снаћи. Фигура оца је јаче изражена. Већ на самом почетку говори да га је много волела, Био је поморски капетан који је пловио по широком мору, а и Пипи је пловила његовим бродом све док једном тата није ишчезао однесен ветром. Она не верује у његову смрт и замишља да се искрцао на неко острво настањено црнцима те је постао и црначки краљ са златном круном. У оквиру приче Пипи се јавља као спасилац, наилазимо на један моменат који слика однос према оцу и по дирљивости може бити пандан малочас поменутом махању мами. Наиме, оставши сама у кући, Пипи седа крај свог ормарића и замишљено гледа птичја јаја и шкољке које је носе у дане када их је са оцем скупљла. Таква активност би је можда и сневеселила у тренутку када се окреће прозорском окну и на њега приљуби свој носић, али Пипи је јака и не да се тако лако те одлучује да оде на јахање. Пипи је, дакле, сироче, али то нико не изговара у причама па чак ни онда када долазе да је воде у дом за децу без родитељског старања, који можда баш зато називају само Дечји дом.

Као део своје постојеће породице Пипи има мајмуна који се зове господин Нилсон и једног коња. Господина Нилсона је понела са брода као и врећу пуну златника онда када се опраштала од пријатеља морнара уз исту реченицу са којом се јавља мами. Господин Нилсон је њен стари пријатељ, обучен у плаве панталоне и жути капутић са сламеним шеширом на глави, а коњ је у њен живот ушао нешто касније, тачније – баш онда када је променила свој дотадашњи живот на води за живот на копну. Купује га сама од свога новца који јој је остао од тате. Животиње (кућни љубимци) ублажавају усамљеност и уносе добро расположење и осећај заједништва код Пипи. Пружају јој осећање да некоме припада и да о некоме има да брине.

Наши другари су посебно одушевљени њеним избором кућних љубимаца. Сви су пожелели Нилсона за љубимца.

Питање је како бисмо је замислили у својим главама пре него што је писац пред нама потпуно обоји и дочара, али ту могућност су имали само они који су Пипи читали први у време када је угледала светлост дана. Дакле, Пипи има косу боје шаргарепе која је уплетена у две чврсте кике, нос јој има облик кромпирића, а лице јој је ишарано пегама које она јако воли. Има необично широка уста са здравим, белим зубима. Хаљину коју је имала на себи сашила је сама. Требало је да буде плава, али како није имала довољно плаве свиле понегде је уметнула и црвену боју. Чарапе су биле свака за себе, једна мрке боје, а друга црне. Оно што у причама људима са којима се сусреће највише пада у очи јесу свакако њене ципеле, које су биле два пута дуже од њених стопала. Пипи истиче да јој је те ципеле купио тата у Јужној Америци и да она за друге неће да чује.

Наше другаре њене ципеле терају на смех! Сви су хтели да пробају Маркове ципеле у тренутку када смо дошли до овог дела приче.

У причи Пипи је истраживач и упада у тучу, на Томијево питање зашто носи такве ципеле рећи ће да је разлог тај што у њима може да мрда прстима.

Занимљиво је поменути да свој уобичајени изглед у причи Пипи мења за једну прилику. Наиме, када је Томи и Аника позову у госте она ради необичности реши да распусти косу па јој се сва расула по раменима. Усне је намазала дречећом црвеном кредом, а обрве је беспотребно нацрнила и то превише. Црвеном кредом намазала је и нокте и нацртала црвене руже. Овако измењена креће да посети пријатеље и то врло задовољна собом, са убеђењем да ће бити најфинија на тој забави.

Наши другари су мишљења да је то сређивање стварно могла и боље да изведе. Виктор Хофман је сигуран да је имала довољно златника да наручи одећу преко интернета, ако је већ толико „смара шопинг“.

Та мала, пегава девојчица с носићем као кромпир, великим устима и плетеницама боје шаргарепе у својим огромним ципелама представља оличење ничим спутане слободе, необузданог и потпуног осећаја слободе да будеш дете и да се у складу с тим понашаш. Пипи је дете које све може. Она је слободна, неконвенционална, самосвојна, ауторитативна и запажена, природна и скоро увек супротстављена педагошким нормама понашања и опхођења како са својим вршњацима тако и са одраслим особама. Управо та њена карактеристика је истовремено заслужна и за ону пометњу, забезекнутост и чуђење које изазива у гостима код породице Сетергрен, али и за радозналост и дивљење које буди код Томија и Анике. Пипи себи можемо представити као симбол неспутаног детета које се само бори за слободу и сопствени идентитет. Дете коме нико не намеће калуп, модел понашања и стога оно осећа логичну потребу да брани свој изглед, понашање, манире, специфични језик и стил живота.

Ми смо сигурни да би се Пипи прикључила Повратку природи! Ових дана о њој толико причамо да понекад помислимо да је ту.

Поздрав са Пискарала!

Марко и другари

Осврт на ДКЛ


„Свет је, заправо, равна плоча која се налази на леђима џиновске корњаче“

Овом реченицом смо отворили врата Дечје космичке лабораторије. Аристотелов месец, Птоломејев космолочки модел и Галилејев телескоп сада делују тако далеко.

Док смо учествовали у Великом праску нисмо ни сањали да ће нам свака конфета која је испала из балона добити име и посложити се како у свемиру тако и у нашој глави. Научили смо много тога кроз игру и забаву! Као што смо се договорили првог дана на Пискаралу- САМО БЕЗ ПАНИКЕ! Нисмо се предали афектима и страховима чак ни у тренуцима када су нас посећивали ванземаљци. Заволели смо Добривоја и сестру му Добрилу као да су с нама од пелена. Нил Армстронг је можда први ходао Месецом, али ми смо први ходали Дечјом космичком лабораторијом. Ми смо пронашли Нолетову лоптицу на зеленој самоодрживој планети. Није нам, бре, ни било лако- те смо живели у свемирском броду, те у конзерви, мало јели ротквице, мало дехидрирану храну. 

Хало, људи, имали смо проблем! И сваки решили-  слали смо питања космичком поштом, веровали у звезде падалице и звезде надалице, и сваки дан завршавали са ЛАКУ НОЋ, СПАВАЈТЕ ТЕСНО! 

Са космичком кухињом све смо невоље космоса савладали и били довољно сити да започнемо припреме за интергалактичке олимпијске игре. Ту смо превазилазили себе свакодневно и китили се медаљама сваки час.

Никола Тесла је комуницирао са ванземаљцима, а ми смо јели и пили са њима месец дана. Посетио нас је и Матија Ћук, астрофизичар и са њим смо поделили неке своје закључке и запитаности.

Суперсоничне-хиперавангардне игре биле су спас за релаксацију после прекомерног бављења науком, а ко је и после тога имао енергије- похађао је школу плеса- Би-бип-бу-бап.

Обједињавање посећених планета у аутентични галакто-дневник прекинула је Добривојева животна дилема – остати или отићи? Тада смо основали две групе и након велике дебате, бучне попут оног праска- закључили да је време за растанак.

Након тешких тренутака, јавила нам се инспирација и тако је дошло до свечане премијере нашег научнофантастичног филма „Да ли је или није живот машта и игра“.

Након тога, наше интересовање је било предато зеленој тачки у свемиру, Земљи. Наше мисли и изучавања су тада ишле путем историје Земње, геологије, археологије, а у нашем дворишту освануо је Динопарк. Након сазнања о изумрелим врстама, решили смо да оставимо траг својим следбеницима и извршили процес познат као фосилизација у гипсу. То нас је мало умирило.

Након тога смо решили све океанске мистерије. Одпливали смо иза бова, тамо где се не сме. Упознали сирене, скокуницу,усњачу и завирили киту у уста. Уживали смо у гужви на коралном гребену, а онда изронили и нашли се у још неосликаној пећини. Ту смо доживели чаробни сусрет који сте у уметнички пренесеном издању могли да испратите пре викенда!

Ми смо заиста уживали у путовању! Већ мозгамо куда ћемо се упутити следећег лета! До тада, пратите нас и мислите на нас…