Majansko pozorište u današnjoj Gvatemali


Jedna od redovnih kreativnih radionica našeg programa je i multikulturalni program „Sa decom oko sveta„. Od ove školske godine dopunili smo radionicu i muzičkim delom. Cilj nove radionice „Sviram da upoznam svet“ je da se deca upoznaju sa kulturom date zemlje i kroz njenu muziku.

Do sada smo putovali u Italiju, gde su deca, pored svega ostalog, poput Milano fešn vika, makaronske zastave,  i sanjarenja po Veroni, upoznali italijansku operu i izmislili svoju.

To je bilo pre dve nedelje. Poslednje dve smo u Gvatemali imali priliku da upoznamo majansko pozorište. Gvatemalska muzika je fuzija mnogih modernih stilova. Ono što se učinilo zanimljivim je činjenica da je nekada na najvećem delu današnje Gvatemale bila postojbina drevnih Maja, zbog čega je izabrana ova muzika da predstavi tu daleku zemlju.

Kako je izgledala priprema i sama radionica možete pogledati ovde. Uživajte!

Veliki dan u Povratku prirodi- OTVARANJE KINESKE UČIONICE


Tokom letnjeg projekta Republika Zmaja i čaja u Centru za razvoj dečjih interesovanja Povratak prirodi , ostvarili smo saradnju sa Institutom Konfucije. Prošlogodičnji jul je ostao zapamćen po druženju sa profesorima i studentima kineskog jezika sa filozofskog fakulteta. Učili smo kineski jezik, pisali smo ideograme, vežbali kaligrafiju, učili o kineskoj kulturi, u ambijentu koji smo potpuno prilagodili temi.

Nakon ovog kratkog letnjeg druženja smo nastavili saradnju jer su profesori Instituta Konfucije bili oduševljeni kreativnošću i predanošću naših malih drugara. Tim putem Povratak prirodi je postao prvi i jedini vrtić u gradu, u kome se izvodi redovna nastava kineskog jezika. Institut Konfucije je obezbedio knjige, razni didaktički materijal za brže i zabavnije učenje kineskog, a  uputio nas je i na  profesorku kineskog jezika, Selenu, koju su klinci brzo zavoleli. Pored učenja engleskog, na koji su se deca već navikla, kineski jezik je došao kao dašak novine, neobičnosti i svakako osveženja.

Ovog leta Institut Konfucije je opremio i našu učionicu za učenje kineskog jezika, a sa časovima smo već krenuli. Nama kineski na ulici već neko vreme ne zvuči nepoznato i čudno!

Juče smo svečano otvorili našu novu radionicu, uručen nam je poklon Instituta Konfucije, predškolci su dobili diplome posle godinu dana učenja jezika, a profesori su upoznali i novu generaciju polaznika! Bio je to veliki dan za Povratak prirodi!

Dok čekamo snimke i priloge, fotografije možete pogledati ovde https://www.facebook.com/media/set/?set=a.913436612018401.1073742221.288523721176363&type=1

Радионица Пискарало и Пипи Дуга Чарапа


Ове недеље се на радионицама  бавимо романом Пипи Дуга Чарапа.

Неустрашива и маштовита попут своје Пипи, Астрид Линдгрен је својим делима променила статус дечје књижевности заувек. Њене приче, понекад узбудљиве, понекад дирљиве, нашле су места у срцима деце широм света. Њени мали јунаци су весели и живахни, а пре свега – сасвим другачији од кротких ликова који су били устаљени у књижевности за децу до тада. Њој у част, инструменти шведског свемирског сателита носе имена њених књижевних ликова, највреднија светска награда у области дечје књижевности установљена је у њено име, а њени су рукописи недавно стављени на Унескову листу културних добара од универзалног значаја Памћење света.

Инспирацију и мотиве за своје приче и романе налазила је у свакодневици, у необичним ситуацијама у које је живот стављао њене познанике, у подвизима обичних људи, али и у сфери маште и фантастике, у просторима непознатих светова, измишљених јунака, одсањаних путовања и авантура. Дешавало се и то да је уметнички обликовала конкретне ликове које је случајно сретала и упознавала.

Прво непосредно осећање које се може имати након читања Пипи Дуге Чарапе јесте задовољство што смо и сами закорачили у свет чудесне девојчице, свет необичног детета у сасвим обичним животним околностима. Необичност девојчице Пипи најпре се огледа у њеном разумевању света. Она има свој особени свет и сасвим своју свест о истом.

Прича о Пипи пред нашим очима се развија као на филмској траци. Пред нама се на самом почетку простире један врт, а затим се у врту слика лепа стара кућа и на крају Пипи. Сазнајемо да је деветогодишња девојчица без родитеља, препуштена самој себи. Фигура мајке је у њеном животу сасвим незнатна јер јој је мајка умрла још док је била у колицима. Иако једноставним језиком изражени, дирљиви су моменти у којима Пипи, која верује да јој је мама у некој далекој земљи у којој ипак може да посматра своју девојчицу, маше и моли је да се не брине јер ће се она увек снаћи. Фигура оца је јаче изражена. Већ на самом почетку говори да га је много волела, Био је поморски капетан који је пловио по широком мору, а и Пипи је пловила његовим бродом све док једном тата није ишчезао однесен ветром. Она не верује у његову смрт и замишља да се искрцао на неко острво настањено црнцима те је постао и црначки краљ са златном круном. У оквиру приче Пипи се јавља као спасилац, наилазимо на један моменат који слика однос према оцу и по дирљивости може бити пандан малочас поменутом махању мами. Наиме, оставши сама у кући, Пипи седа крај свог ормарића и замишљено гледа птичја јаја и шкољке које је носе у дане када их је са оцем скупљла. Таква активност би је можда и сневеселила у тренутку када се окреће прозорском окну и на њега приљуби свој носић, али Пипи је јака и не да се тако лако те одлучује да оде на јахање. Пипи је, дакле, сироче, али то нико не изговара у причама па чак ни онда када долазе да је воде у дом за децу без родитељског старања, који можда баш зато називају само Дечји дом.

Као део своје постојеће породице Пипи има мајмуна који се зове господин Нилсон и једног коња. Господина Нилсона је понела са брода као и врећу пуну златника онда када се опраштала од пријатеља морнара уз исту реченицу са којом се јавља мами. Господин Нилсон је њен стари пријатељ, обучен у плаве панталоне и жути капутић са сламеним шеширом на глави, а коњ је у њен живот ушао нешто касније, тачније – баш онда када је променила свој дотадашњи живот на води за живот на копну. Купује га сама од свога новца који јој је остао од тате. Животиње (кућни љубимци) ублажавају усамљеност и уносе добро расположење и осећај заједништва код Пипи. Пружају јој осећање да некоме припада и да о некоме има да брине.

Наши другари су посебно одушевљени њеним избором кућних љубимаца. Сви су пожелели Нилсона за љубимца.

Питање је како бисмо је замислили у својим главама пре него што је писац пред нама потпуно обоји и дочара, али ту могућност су имали само они који су Пипи читали први у време када је угледала светлост дана. Дакле, Пипи има косу боје шаргарепе која је уплетена у две чврсте кике, нос јој има облик кромпирића, а лице јој је ишарано пегама које она јако воли. Има необично широка уста са здравим, белим зубима. Хаљину коју је имала на себи сашила је сама. Требало је да буде плава, али како није имала довољно плаве свиле понегде је уметнула и црвену боју. Чарапе су биле свака за себе, једна мрке боје, а друга црне. Оно што у причама људима са којима се сусреће највише пада у очи јесу свакако њене ципеле, које су биле два пута дуже од њених стопала. Пипи истиче да јој је те ципеле купио тата у Јужној Америци и да она за друге неће да чује.

Наше другаре њене ципеле терају на смех! Сви су хтели да пробају Маркове ципеле у тренутку када смо дошли до овог дела приче.

У причи Пипи је истраживач и упада у тучу, на Томијево питање зашто носи такве ципеле рећи ће да је разлог тај што у њима може да мрда прстима.

Занимљиво је поменути да свој уобичајени изглед у причи Пипи мења за једну прилику. Наиме, када је Томи и Аника позову у госте она ради необичности реши да распусти косу па јој се сва расула по раменима. Усне је намазала дречећом црвеном кредом, а обрве је беспотребно нацрнила и то превише. Црвеном кредом намазала је и нокте и нацртала црвене руже. Овако измењена креће да посети пријатеље и то врло задовољна собом, са убеђењем да ће бити најфинија на тој забави.

Наши другари су мишљења да је то сређивање стварно могла и боље да изведе. Виктор Хофман је сигуран да је имала довољно златника да наручи одећу преко интернета, ако је већ толико „смара шопинг“.

Та мала, пегава девојчица с носићем као кромпир, великим устима и плетеницама боје шаргарепе у својим огромним ципелама представља оличење ничим спутане слободе, необузданог и потпуног осећаја слободе да будеш дете и да се у складу с тим понашаш. Пипи је дете које све може. Она је слободна, неконвенционална, самосвојна, ауторитативна и запажена, природна и скоро увек супротстављена педагошким нормама понашања и опхођења како са својим вршњацима тако и са одраслим особама. Управо та њена карактеристика је истовремено заслужна и за ону пометњу, забезекнутост и чуђење које изазива у гостима код породице Сетергрен, али и за радозналост и дивљење које буди код Томија и Анике. Пипи себи можемо представити као симбол неспутаног детета које се само бори за слободу и сопствени идентитет. Дете коме нико не намеће калуп, модел понашања и стога оно осећа логичну потребу да брани свој изглед, понашање, манире, специфични језик и стил живота.

Ми смо сигурни да би се Пипи прикључила Повратку природи! Ових дана о њој толико причамо да понекад помислимо да је ту.

Поздрав са Пискарала!

Марко и другари

Осврт на ДКЛ


„Свет је, заправо, равна плоча која се налази на леђима џиновске корњаче“

Овом реченицом смо отворили врата Дечје космичке лабораторије. Аристотелов месец, Птоломејев космолочки модел и Галилејев телескоп сада делују тако далеко.

Док смо учествовали у Великом праску нисмо ни сањали да ће нам свака конфета која је испала из балона добити име и посложити се како у свемиру тако и у нашој глави. Научили смо много тога кроз игру и забаву! Као што смо се договорили првог дана на Пискаралу- САМО БЕЗ ПАНИКЕ! Нисмо се предали афектима и страховима чак ни у тренуцима када су нас посећивали ванземаљци. Заволели смо Добривоја и сестру му Добрилу као да су с нама од пелена. Нил Армстронг је можда први ходао Месецом, али ми смо први ходали Дечјом космичком лабораторијом. Ми смо пронашли Нолетову лоптицу на зеленој самоодрживој планети. Није нам, бре, ни било лако- те смо живели у свемирском броду, те у конзерви, мало јели ротквице, мало дехидрирану храну. 

Хало, људи, имали смо проблем! И сваки решили-  слали смо питања космичком поштом, веровали у звезде падалице и звезде надалице, и сваки дан завршавали са ЛАКУ НОЋ, СПАВАЈТЕ ТЕСНО! 

Са космичком кухињом све смо невоље космоса савладали и били довољно сити да започнемо припреме за интергалактичке олимпијске игре. Ту смо превазилазили себе свакодневно и китили се медаљама сваки час.

Никола Тесла је комуницирао са ванземаљцима, а ми смо јели и пили са њима месец дана. Посетио нас је и Матија Ћук, астрофизичар и са њим смо поделили неке своје закључке и запитаности.

Суперсоничне-хиперавангардне игре биле су спас за релаксацију после прекомерног бављења науком, а ко је и после тога имао енергије- похађао је школу плеса- Би-бип-бу-бап.

Обједињавање посећених планета у аутентични галакто-дневник прекинула је Добривојева животна дилема – остати или отићи? Тада смо основали две групе и након велике дебате, бучне попут оног праска- закључили да је време за растанак.

Након тешких тренутака, јавила нам се инспирација и тако је дошло до свечане премијере нашег научнофантастичног филма „Да ли је или није живот машта и игра“.

Након тога, наше интересовање је било предато зеленој тачки у свемиру, Земљи. Наше мисли и изучавања су тада ишле путем историје Земње, геологије, археологије, а у нашем дворишту освануо је Динопарк. Након сазнања о изумрелим врстама, решили смо да оставимо траг својим следбеницима и извршили процес познат као фосилизација у гипсу. То нас је мало умирило.

Након тога смо решили све океанске мистерије. Одпливали смо иза бова, тамо где се не сме. Упознали сирене, скокуницу,усњачу и завирили киту у уста. Уживали смо у гужви на коралном гребену, а онда изронили и нашли се у још неосликаној пећини. Ту смо доживели чаробни сусрет који сте у уметнички пренесеном издању могли да испратите пре викенда!

Ми смо заиста уживали у путовању! Већ мозгамо куда ћемо се упутити следећег лета! До тада, пратите нас и мислите на нас…

Dzinovi ili Skrivena istorija ljudske vrste

DSC05574

Mi smo vec navikli na cinjenicu da su u Decju kosmicku laboratoriju ovog leta stigli najveci naucnici sveta. Tako se nasa literarna radionica pretvorila u detektivsku, a nasa tema u naucni poduhvat. Naime, nasi drugari iz DKL-a tvrde da postoje dokazi o poreklu coveka koji se ne uklapaju u postojecu paradigmu. Radionica koja je kao pocetnu temu imala vrlo brzo zaboravljen Ep o Gilgamesu pretvorila se u zustro, opsezno i zapanjujuce razotkrivanje istorije. 

Nas drug Kosta tvrdi da su dzinovi postojali, a u kao svoj argument navodi spisak arheoloskih nalazista. Njegova teza je svakako uznemirujuca. Da li su dzinovi zaista postojali? Da li smo mi njihovi potomci? Sta cemo sa Darvinom?  Pratite nas.

SIRENE

16304_891579420870787_4136773893221700241_n

 

Prošle nedelje, usled proučavanja okeana, naša okna zapljusnuli su mlazevi vode! Pojavile su se sasvim neočekivano i jogunasto lepršale dečjom kosmičkom laboratorijom! Teodor koji je izučavao sirene na nekom od prošlih raspusta, upozorio nas je da brzo zapušimo uši jer se plašio za našu bezbednost.

Jesmo ga mi poslušali, priznajemo. No, ubrzo smo postali svesni svoje negostoljubivosti. Kad se samo setimo Dobrivoja i Dobrile i onih gama zrakova kojim su nas uništavali, stvarno nije bilo u redu da tek tako zapušimo oči pred ovim lepoticama. Crvenokose, zanosne, sa krupnim plavim očima zurile su u nas. Pitali smo se otkud one tako ni od kuda nasukane na našem povratničkom otoku. Objasnile su nam da su poslate od strane kralja Sredozemnog mora da nam objasne neke stvari.

Naš prijatelj Kolja Vesić je preuzeo odgovornost i uspeo da se poveže sa sirenama. Dok su Jeca i Andrea želele da dožive inicijaciju i postanu sirene, Kolja je smireno saopštio da moramo biti svesni da su one u goroj poziciji. Mi možemo da odemo na more kad god poželimo, a one more ne mogu da napuste tek tako.

Svi smo uzdahnuli setivši se Male Sirene i njene tužne ljubavne pesme.

Naše sirene, pomalo narcisoidne, odlučile su da nam poziraju tokom radionice i mi smo ih zaista verno prikazali.

Pogledajte galerju: https://www.facebook.com/media/set/?set=a.891578860870843.1073742179.288523721176363&type=3

Praistorijska vodena bića

DSCN2667

 

Visoke temperature nas teraju da bežimo glavom bez obzira od šporeta. Rerne su nam  na godišnjem odmoru. Kod nas, u vrtiću Povratak prirodi, leto dođe kao savršeno vreme za ispoljavanje svih naših posebnosti. Jedna od stavki na tom beskonačnom spisku je svakako i naša kreativnost u pripremi užina. Napustili smo Dečju kosmičku laboratoriju pre desetak dana i nastanili  Zemlju. Svakako smo prvo otkrili dinosauruse i ogromne, hladne okeane.

Izučavajući okeane i mora, mašta nam je bivala zaposednuta vodenim stvorenjima. Lepi Brka je rešio da našu maštu pretvori u stvarnost…i to jestivu!

Naše je umove najviše opterećivalo pitanje- da li su se neka od tih praistorijskih vodenih čudovišta nekim čudnim prirodnim okolnostima zadržala do današnjeg dana? Šta ako su se negde sakrili? Bar je pod vodom lako. Malo su nas i uplašili svi ti neobični izveštaji sa različitih geografskih koordinata, gde se već decenijama, pa i vekovima, pojavljuju gotovo neverovatne kreature.

Pomislili smo- možda su neke vrste praistorijskih vodenih nemani preživele do danas, ali našu radionicu sigurno nisu.

Od voća i povrća smo pravili smešna bića. Sva su bila prilagođena životu u vodi i to u divovskim jatima. No, više od svega su tako koloritna, sočna i ukusna bila stvorena da odigraju ulogu naše savršene užine!

 

Pogledajte fotografije: https://www.facebook.com/media/set/?set=a.887305854631477.1073742168.288523721176363&type=1