Rečnik vrlina


Pričali smo s decom o vrlinama. Kao povod za razgovor na ovu temu poslužila nam je knjiga Rečnik vrlina koju je izdao Kreativni centar. Ima lepe animacije od plastelina, a kroz priču u stihu, po azbučnom redu, predstavlja neke dobre i lepe osobine.

Da bismo vas uveli u priču, pre nego što vas upoznamo sa  biserma mudrosti naših mališana, daćemo vam kratak pregled knjige. Počinje animacijom devojčice Ane u šumi i rečima:

???????????????????????????????

“Ja se zovem Ana,

Želim da pišem i čitam

I ono što ne znam, ja slobodno pitam.

Kroz šumu nedavno šetala sam sama,

Šta sam doživela, ispričaću vama.

Kao da je sve bio čudan san,

Tako je neobično protekao dan.”

U šumi je sretala razne osobe i životinje kroz koje je upoznavala vrline.

Da dočaramo kako to izgleda, evo nekoliko primera iz knjige:

 ???????????????????????????????

“Dok je tako posle ručka

Među gostima rasprava tekla,

Jedna je prisutna Žaba

Nešto zanimljivo o životu rekla:

Život je jedna velika tajna,

Koju svako za sebe otkriva.

I kad je teško i kad je lako

Ja sam uvek srećna što sam živa.”

 A sada na red dolaze naši mudraci. Uživajte!

Blagost

Jeca (4): Kada te neko nežno mazi.

Vedrina

Viktor (4): Neko ko je vaspitan.

Vasa (4): Neko ko se ne bije sa drugarom.

Gostoljubivost

Viktor (4): Neko ko voli goste.

David (4): Neko ko sa gostima pije kafu, daje im pitu i rakiju.

Dobrota

Mateja (4): Kada podeliš igračke.

Viktor (4) i David (4): Kada si dobar.

Sebičnost

Jeca (4): To je kada se stidiš.

Mateja (4): Kada ne daš svoje igračke.

David (4): Kao kada praviš kuću, a ne daš drugome da pravi.

Život

Viktor (4): Kada živiš

Sofia (3: Kada nekog voliš.

Vasa (4): Ja volim Andreja Šabovića, koji je bolestan (zbog čega ne dolazi u vrtić) i moj život bez njega je loš.

Teo (5): Kada deliš.

Dejvi (4): Kada Mateja i ja imamo iste čarape.

Mateja (4): Ja živim život tako što volim svog brata.

Dejvi (4): Dobar život je ako si pojeo 2 parčeta pice.

Andrea (3): Kada idem u školu.

Viktor (4): Život je kada jedem.

Zaljubljenost

Viktor:  Ja sam zaljubljen u tetku i Milana i Ninu.

Teo: Ja sam zaljubljen u Nataliju zato što ima žutu kosu.

Teo: Zaljubljenost živi u  srcu i mozgu.

Vasa: Ja sam zaljubljen u Ines jer je lepa.

Sofia: Zajubljena sam u Uroša jer je lep i drag.

Mateja: Zaljubljen sam  u Jecu jer ima lepu kosu i nokte.

Andrea: Zaljubljena sam u drugaricu, Sofiu.

Još dve naše pesmice


Na muzičko-dramskoj radionici Zvrkasta zvukotvornica deca Povratka prirodi igraju se, glume, sviraju, pevaju i uvežbavaju svoje pesme koje smišlja njihov lični pesnik i pripovedač Željko Mae. Za kraj sezone u studiju su snimljene tri pesme. Jedna je himna centra, koju smo objavili u prošlom blog postu. Druge dve vam predstavljamo sada :)

U dnu pesme naćićete link koji će vas odvesti pravo na youtube:

GOSPODINE PUŽE

ŠUMA

 

Snimili Himnu Centra


Čujte nas i počujte!

 

Svetski dan porodice


Juče, 15. maja, bio je Svetski dan porodice. Mi, deca Povratka prirodi, obeležili smo ga tako što smo pričali o svojim porodicama i ljudima koje doživljavamo kao svoju porodicu. Među njima ima i baka i deka, i dada, tetki i raznih sestara i braće koje nisu rodile naše mame. Svesni smo da su oni naša šira porodica, ali mi ih doživljavamo kao svoje i ne odvajamo ih. Neka su se deca pitala da li su im oba roditelja porodica, pošto žive samo s jednim. Neka druga su se hvalila da su jednom videla svoje roditelje ispred njihovog posla. Neka deca su primetila da im se roditelji ne vole jer se stalno svađaju. Raznih porodica danas ima, ali jer su naše, mi se ponosimo njima.

Na pitanje: “Šta mama radi nama?”, odgovarali smo:

Presvlači nam guzu – Mina (6)

Pravi nam večeru – Ana(6)

Kupa nas – Jana (6)

Pomaže sestri oko domaćeg – Joca (6)

Čuva nas – Luka (6)

Kad smo bebe daje nam mleko – Mina (6)

Priča bajke i basne – Luka (6)

Dolazi po mene u vrtić i vodi me na trening i utakmicu – Luka (6)

Tate su bile zadužene za nošenje u kenguru, stavljanje portikle i rvanje. Bilo nam je teško da se setimo šta još. Kad su nam rekli da smo odgovarali kao da smo bebe, shvatili smo da su u pravu, ali nismo imali ništa da dodamo na to.

Bate i seke uglavnom koristimo da se s njima igramo i svađamo. To bi bilo to o našim porodicama. Iako nekom možda deluje da su pitanja u vezi sa našim porodicama nešto na šta je lako dati odgovor, nisu u pravu. Jako je teško. I šta ima o tome da pričamo uopšte? Mi volimo naše tate i mame. To je dovoljno.

Evo i nekih crteža. Ovde će biti izloženi samo oni koji su dobro ispali na fotografiji. Ako želite da vidite sve, dođite nam u goste :)

Mama, ja i tata

Trka se cela moja šira porodica

Tata, Sara i ja smo se igrali i onda je bila pauza samo minut i tata je uzeo kanticu i ja sam mu rekla: tata nemoj to da radiš, i on je rekao: šta, i slučajno je polio Saru vodom iz kantice, a mama se smejala

Igramo se, tata je ljut jer je opet on šugica, a mama se smeje

Milan, ja, mama i tata u gradu

Mama, ja i tata

Tata i ja vežbamo karate a mama proglašava pobednika

Mama i tata su došli po mene u vrtić

Naš prvi izlet


U petak 11. maja grupa đaka iz zemunskog raja zvanog Centar za razvoj dečjih interesovanja, bila je na prvom zajedničkom Povratak prirodi izletu.

Mnoga deca su se prvi put odvajala od roditelja. Ta činjenica je celoj akciji dala posebnu crtu koja se do povratka u Zemun urezala na čelima njihovih roditelja.

Neki su nam roditelji dali i detaljna uputstva za održavanje njihove dece:

  • prilikom vožnje potrebno je da V. sedi u sredini autobusa uz dozvoljeno odstupanje od 40cm, poželjnije ka nazad
  • recite vozaču da proveri pritisak u gumama i ulje u motoru
  • ako V. ožedni tokom puta dajte mu da pije vodu i zamolite vozača da se na kratko zaustavi da se dete ne zagrcne; pri tome skrenite vozaču pažnju da na propisani način obeleži zaustavljeno vozilo
  • mažite ga kremom za sunčanje na svakih 12 minuta, a ako je UV faktor manji od 500, onda i češće
  • ako mu se kaki, pazite da se ne nateže previše, da mu ne ispadnu oči (bilo je slučajeva) aneurizme neću ni da pominjem
  • izbegavajte da se pred njim izgovara reč “gusfraba”, to ga uznemirava
  • pazite da ga ne pojede svinja
  • pazite da ga ne pojede magarac
  • pazite da ga ne ugrize dabar
  • ako ga ujede magarac, uhvatite ga i odnesite na analizu; isto važi i za krpelja, lajmska bolest ne spava
  • tokom ručka strogo vodite računa da se ne zadavi i ako neko zna neka mu svira “Kavatinu” iz “Lovca na jelene”; ako ne zna, može i “Ain’t no love in the heart of the city” od “Whitesnake”, verzija iz 1986.
  • posle ručka neka odrema pola sata, a i ostalu decu umirite da mu ne smetaju
  • javljajte nam se telefonom svakih 10 minuta; ako nešto nije u redu, lozinka će biti: “plavva riba, kljukana dinastija”
  • ako se ne javite duže od 12 minuta, znaćemo da ste u opasnosti i krećemo ka Zasavici u akciju spašavanja

Po koja suzica je kanula na rastanku, ali čim su se zauzela mesta u autobusu, polet je ispunio sve. I, poletesmo.

Atmosfera je bila strava. Svirala se gitara. Imali smo i strava bas. Stigli smo za tili čas. Još nismo rekli gde? U rezervat prirode, do Sremske Mitrovice, kraj reke Zasavice.

Iznenađenje prvo poput bure bio je park iz doba Jure.

Videli smo i prave životinje. Vrlo retke vrste nekih domaćih životinja.

Kad smo osvojili kopno, ukrcali smo se na brod. Plovili smo Zasavicom. Jedan mladić pričao nam je o flori i fauni ovog rezervata prirode.

“Znate li da ovde, u Zasavici, živi i rođak od Sunđer Boba”, rekao je mladić.

“Patrik!”, oduševljeno povikaše deca.

“Ne”, iznenađeno je odgovorio mladić.

“Lignjoslav!”, usledio je uzvik.

“Nije ni lignjoslav.”

“Keba Kraba!”

“Ne, nego rečni sunđer”, rekao je mladić, ali ga više niko od dece nije slušao jer ih je razočarao.

Posle broda smo klopali iz zemljanih posuda. Rekli su nam da je to dobra fora. Bili smo već prilično gladni pa nismo u tom trenutku pravili posebnu razliku između zemljanih i keramičkih tanjira, ali klopa je bila super.

I dok ste rekli keks, ručak je bio gotov i stigao je čas da se krene nazad u Zemun. Usput smo dremnuli. Stigli smo čili i veseli. A i preplanuli. Puni utisaka.

Fotke na fejsu ;)

U Muzeju vazduhoplovstva


U četvrtak, 22. marta, bili smo u Muzeju vazduhoplovstva. Bilo je strava!

Pre svega, kakav dan! Već u 10h, kad smo krenuli, bilo je tako toplo da smo poželeli da ne skrećemo desno prema aerodromu, nego da nastavimo pravo na more. Joca je predložio Sardiniju.

Kako nismo na vreme roditeljima najavili tu ekskurziju, odložili smo odlazak na Sardiniju za neki drugi put.

Usput smo pogađali marke automobila kraj kojih smo prolazili. Bez greške. Joca je komentarisao bilborde: „Evo ga ovaj iz preokreta! Kako je dosadan!“. :)

Stigli smo. Velika kuća-pečurka i oko nje puno raznih aviona. To je muzej vazduhoplovstva.

Naš kustos bio je pravi pilot. Zove se Pera. U bioskopskoj sali odgledali smo dva crtaća sa avionima, jednog Duška Dugouška i jedan sa Pajom Patkom. Onda nas je Pera poveo u obilazak muzeja.

Prvi avion koji nam je predstavio bila je jedrilica. To je avion bez motora. Njega petorica snagatora popnu uz neko brdo i onda jedan od njih sedne, a ostali ga gurnu niz liticu. I tako leti.

Prvi avion sa motorom konstruisala su dva brata koja se zovu braća Rajt. U svetu gotovo nepoznat, naš čuveni konstruktor aviona i uspešni sportista Ivan Sarić, nepunih 7 godina nakon braće Rajt leteo je na avionu koji je sam napravio. Koristio je priručni materijal: drvo, točkove od bicikla, trščanu baštensku stolicu, žice od klavira, laneno platno, jedino je dodao pravi motor. Njegov avion imao je navigacionu palicu, koja je u svetu patentirana tek 4 godine kasnije.

Upoznali smo mnogo vrsta aviona: jednokrilce, dvokrilce, sa mestom za jednog vozača (Ne!, rekao je Pera. Vozači voze autobuse, automobile, a ljudi koji upravljaju letelicama, zovu se piloti ili letači!), dobro, dakle, avioni sa mestom za jednog ili za dvojicu pilota ili letača. Ti što imaju dva mesta su avioni za obuku. Ali pored ovih aviona gde se piloti ili letači obučavaju u vazduhu, postoje i trenažni avioni koji su na zemlji. Mina ga je isprobala.

Kaže da nije strašno, ali se malo zavrti u glavi. Nego, da ne zaboravimo, videli smo avione sa jednim, dva, tri i više motora. Prvo su postojali oni sa elisama (što bi neki rekli: elipsama), ali kasnije su ih zamenili mlazni avioni. Oni lete tako što se odguruju o vazduh i postižu supersonične brzine, tj. lete brže nego što ćete nas čuti kada vičemo.

Letelice koje umesto krila imaju samo elisu, zovu se helikopteri. Ima policijskih, vojnih, medicinskih, vatrogasnih. Sve smo to pogodili. A pogodili smo i da ima i taksi helikoptera. Luka Stojki je rekao da ima i poštanskih, što ni sam Pera nije znao.

Pera nam je rekao da dok su muški bili u ratu, žene su pravile ovaj gore avion. Za pola dana su ga završavale. Ovaj ovde primerak je jedini na svetu.

Dodirnuli smo razne vrste aviona. Oni se prave od lakih materijala. Od drveta, ali i od metala koji su lagani. Vrhunac je bio kada smo (sada ćete nam zavideti) vozili avion. Nismo baš leteli, ali smo sedeli u kok-pitu i pomerali navigacionu palicu i pedale.

Pedalama se pomera krilce na repu aviona, a palicom krila.

Svi smo poželeli da budemo piloti kada porastemo. Piloti su lepi i zdravi i lete. Dok smo izbrojali do trideset, sišli smo niz tepenice i bili na izlazu. Što zbog brojanja, što zbog gladi, nismo bili tužni što idemo, ali bilo nam je totalno super i doći ćemo opet!

Foto priča je na, kao i uvek, na fejsu ;)

Buongiorno Italia


Na našoj multikulturalnoj radionici putovali smo u Italiju, zemlju pica i špageta, u kojoj je čuveni krivi toranj, razne antičke arene, zemlju u obliku čizme u kojoj se prave najbolje čizme. Počeli smo nabrajanjem jer smo se zaneli. Mislili smo da ćemo moći svoje oduševljenje da iskažemo u jednoj rečenici, ali ne ide.

Bili smo u Veneciji. Tamo su ulice kanali kojima plove gondole. To su duguljasti čamci i veslaju se odpozadi. U Veneciji svake godine krajem februara budu veliki maskembali po celom gradu, koji traju danima.

Glavni grad je Rim. U njemu je velika bazilika Sv. Petra, koju je projektovao čuveni slikar i vajar Mikelanđelo. A tamo je i ogromni Koloseum.

Stari Đepeto i Pinokio su takođe Italijani.

Mi smo se igrali makaronima u boji. Pravili smo ogrlice i mozaik.

Bili smo na Etni, najživahnijem vulkanu u Evropi. Pravili smo i njenu maketu, a eksperimentom i izazvali erupciju.

Slušali smo kancone, đuskali. Ma, ljudi, provod!

Čak smo i pravili picu. Pravu.

Slike iz Italije, gledajte ovde ;)

Bili smo u Kini


Nji-hao, dobar dan
Ovo je pesma
O po veličini
Četvrtoj najvećoj
Zemlji na svetu
Kini
 
Kina čak ima
Najviše ljudi
Zato i ne čudi
Njen veliki zid
Što se iz svemira
Vidi
 
Kinezi su prvi
Stvorili papir
Vatromet i svilu
Oni čine jednu
Veliku svetsku
Silu
 
U Kini žive
Stidljive i tihe
Džinovske pande
Što provode dane
Sedeći i brsteći bambusove
Grane
 
Sje-sje na pažnji
Vidimo se možda
Na kineskoj plaži
Dugoj kao odavde
Sve do Brazila
Ćai-đen
 

Bilo je zanimljivo u toj ogromnoj zemlji. Učili smo kineski jezik sa nekom finom damom. Slušali smo kinesku muziku. Pravili smo zmaja.

Ne da smo samo jeli kineskim štapićima, nego smo i pripremali kinesku hranu.

Šta da vam kažemo, bili smo tamo 100%, možda i više nego da smo u stvarnosti u Kinu otputovali :)

Za još fotki, skoknite na fejs, klikom ovde.

Posetili smo decu u Svratištu


Deca ulice su deca bez doma, deca sa burnom i nepromenjivom prošlošću. Svi smo ih često viđali ali mnogo ređe smo mislili o njihovim životnim pričama. Ostavljeni su od svojih najbližih, koji možda nisu više živi, ili nisu mogli, a verovatnije nisu želeli o njima da brinu. Na ulici, leti i zimi spavaju po haustorima, klupama, kartonskim kutijama, šahtovima, parkovima, gde ih viđemo svakog dana. Bore se za život, preživljavaju brišući stakla automobila, prošnjom, čuvajući parkinge ili prodajom stvari koje smo mi sami odbacili.

Naša deca su tokom februara meseca na radionici Mudrovanje filzofirala na temu: Činiti dobro drugome. Radionicu smo zaokružili dobrim delom. Pričali smo našoj deci o tome da postoje deca koja odrastaju drugačije. To su ona deca koju su ponekad sretali i kojima su se možda nekad čudili, ili ih se i plašili. Pričali smo im o deci koja odrastaju bez roditelja, bez stana, bez vrtića Povratak prirodi. Naša deca su u dogovoru sa svojim roditeljima napravila poklon pakete za decu ulice.

Kontaktirali smo Svratište za decu ulice, gde nam je rečeno da im najviše treba garderoba, školski pribor i društvene igre.

U utorak, 28. 2, bili smo u objektu na Novom Beogradu, iza Maksija u ulici Narodnih heroja 63. Ovo je novootvoreni objekat Svratišta i koristi se kao dnevni boravak. Ima svega 43 kvadrata, dve prostorije i kupatilo. Bilo je tamo šestoro dece, vaspitačice Centra, jedna volonterka iz Francuske. Među našim predstavnicima bilo je 7 dece. Stigli smo u 11 sati. Neki drugari su doručkovali. Susret naše dece i dece ulice ničim nije ukazivao na razliku u njihovim životima. Bio je to susret dece. Oni su nam pričali o tome kako oni provode svoje vreme u Centru, kako im je u školi. Mi smo njima pričali o našim aktivnostima i otpevali im U Zemunu ima jedno mesto, himnu našeg vrtića. Poslužili su nas bombonama.

Bio je to samo početak druženja. Dogovorili smo da nas posete u Centru za razvoj dečjih interesovanja, da se igramo u našem dvorištu, da nam odglume predstavu na kojoj sada rade.

Bilo je lepo. Kada smo se vratili, naša deca ispričala su svojim drugarima kako je bilo, uz fotografije koje smo napravili. Foto priču pogledajte ovde.

Galerija “Kišni oblik”


Poštovani posetioci, dobro došli u galeriju “Kišni oblik”, jedinu u gradu koja neguje nov slikarski pravac – neoškrabizam!

Karakteristično za neoškrabiste je da slikaju pojmove, misli, osećanja, a ne konkretne oblike. Inspirisani životom koji ih okružuje i koji na vrlo originalan način prikazuju, ove avangardne slikare odlikuje širok spektar raznovrsnosti. Verujemo da će baš oni biti zazlužni za uspostavljanje najkontroverznije potrebe današnjice – prava na različitost.

Prema motivima pesme “Pahuljica jedna mala” nastala je nova izložba neoškrabista koja nosi naziv kao i pesma.

Prvi autor se jasno opredelio da oslika leto. Verovatno mu je pažnju privukla upravo divergentnost izražaja same pahulje koja je iskoristila najtoplije godišnje doba da se zamisli.

Kod drugog autora uočavamo pre svega dojam cele pesme. On je smatra zaokruženom celinom, ali duboko oseća kako njenu poetsku srž ni grube granice njenog početka i kraja ne mogu sprečiti da nastavi da se ispoljava u nedogled.

Sledeća umetnica ukazuje na neodlučnost pahulje. Da li će pasti na hladnu ili na toplu slavinu?

Viktor se duboko protivi mogućnosti da mu se pahulja nasloni na nos, pa čak i pod okolnošću da se odmah istopi i to jasno ističe u prvi plan svoje slike, dok u pozadini pastelnim nijansama on žali pahulju jer se nakon svoje neodlučnosti ipak usudila da kao mesto na koje bi pala izabere njegov nos.

Jecinim razigranim crtežom dominiraju linije, od pravih, preko krivih, do kružnih. Vidimo da je ona i sebe stavila u pesmu, na šta ukazuje njen autoportret s leva. Slova F i T najverovatnije označavaju future tense, što radnju locira u budućnosti, pa s toga nemamo više jednu pahulju koja je nestala kad joj se naslonila na nos, nego njenu igru loptom u Bečićima, gde jedva čeka ponovo da ode, kad prođe zima, koja joj očigledno ne prija.

Na sledećoj slici dočaran je trenutak koji je opisan rečju – odmah. Neprocenjiv doprinos umetnosti, jer niko do sada nije uspeo da naslika – odmah.

Hladna racionalnost izbija iz Andrejevog rada. On je sahranio istopljenu pahulju. Iako je i sam došao na njen pogreb, ne vidi se da je tužan, već sledi logičan tok stvari: pošto je pahulja izdahnula, onda treba da se prema običajima isprati, a pošto je on poznavao, došao je tu jer je takav red. Automobilom kojim se dovezao, sam je upravljao, čime poručuje da je nezavistan.

Sledeći autor je u dijalogu s pahuljom. On joj postavlja pitanje gde misli da padne i pre nego što ona sama dolazi do saznanja da će pasti, čime je zbunjuje i unosi nemir u njen let. Shvativši šta je uradio, on joj nudi kao rešenje za njen pad svoj nos, koji nesebično pruža, na čemu mu je pahulja bezmerno zahvalna.

Naredni autor iskazuje žaljenje što mu pahulja nije pala na dlan. On veruje da bi se tu pretvorila u grudvu i da bi potrajala duže nego što je živela na njegovom nosu.

Vasilije ne prihvata nestajanje pahulje. Na vrhu prsta on nosi kapljicu sa nosa do najbliže klinike. Uz pomoć kolor doplera utvrđuje da su joj vitalne funckije i dalje očuvane. Uverava se u sopstvenu teoriju o večnom postojanju. To što je pahulja promenila svoj oblik on smatra evolutivnim razvojem i svojim crtežom daje odu životu koji nikad ne prestaje.

Danica na svojoj slici viče pahulji: “Stoj!”. Upozorava je da će se istopiti ako sleti.

I na poslednjoj slici današnje izložbe, autor okreće pogled prema svim drugim pahuljama koje padaju, istovremeno postavljajući pitanje zašto je tolika pažnja poklonjena toj jednoj pahulji koja se istopila na njegovom nosu.

Hvala što ste pogledali izložbu. Nadamo se da ste uživali.

Prethodno Stariji unosi

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 46 drugih pratioca

%d bloggers like this: